одломак

Виноград Мехмед-бега

Играли смо ту игру. Заједно. И уживали у њој. Обоје крали те дјелиће времена који бијаху само наши. И продужавали је колико је то могуће. До граница бола. А бол је цијена коју мораш платити.

Увијек је то само бол.

Кад први пут назвасмо селам, ми смо већ знали све једно о другом. И да једно другом припадамо. Испричали смо то једно другоме ишаретом. Као што смо знали и какав нас пут чека. И да на том путу немамо савезника ни пријатеља. Да нас чекају само препријечена стабла. Вјетар који ће нас шибати на чистини. Сметови који ће нас дочекати кад будемо најслабије обучени. Кише које ће падати по нама кад на видику не буде заклона да се испод њега сакријемо. Сунце које ће нас пржити по кожи, плећима и челу и сушити наша грла, а да нам неће ко имати ни хтјети додати кап воде да угасимо жеђ.

Отео сам је једну ноћ. Побјегла је за мене као да за другог није обећана. Као да се ни ја нисам другој обећао. Као да бјежи са сиромашног огњишта. Пригрлила се уз мене на мом хату као да се више ни за шта и ни за кога нема у животу држати. Осјећао сам ту ноћ како јој се сваки дио прелијепог тијела тресе и дрхти.

Окренут леђима, иако не видим, знао сам да јој коса плеше с вјетром. Да дозива својим фијуком све виле из наших шума да јој својом пјесмом и игром заметну траг. Они од којих побјеже за живота јој нису опростили. Они којима сам је довео за нашег заједничког вијека је не прихватише.

А мене проклеше. И би ми дражи тај џехенем од свих њихових обећаних џенета.

Она бијаше мој рај.

Хоџа одби да нас вјенча, јер она не шће да промијени бога ком се моли.

Поп је прокле, јер издаде вјеру које се није хтјела одрећи.

И тако ти, соколе мој, по мјери људи око нас, моја Јелица и ја започесмо живот у гријеху ...